Od tisuću devesto četrdeset druge,
sve do kraja rata, četrdeset pete,
ta crvena pošast, otvoreno priti,
da će svakog franjevca na Širokom Brigu,
bez imalo milosti, dati pogubiti.
Sve u smeđim abetima, na stiljanje daju,
zašto su im bili krivi, ni oni ne znaju,
krunica u ruci i vira u Boga,
pobili su fratre, samo radi toga.
Krvavi i teški zločin, tu se tada zbija,
cili Brig Široki u crno je zavija,
u jame ih bacali, da bi zločin skrili,
da se zločin sakrit neće, nisu svisni bili.
Vrime leti, lete i godine,
povisti se ne može, pobić od istine,
crvenoj su guji polomljena krila,
neka vidi sada, šta je učinila.
Dok postoji ova zemlja,
zemlja Ercegova,
dok se po njoj Hrvat kreće,
grobovi tih mučenika,
zaboravit se nikad neće.
Neka Bog im sudi, zakon nije tia,
za ta teška zvjerstva, još ih nagradia,
ali puk Hrvatski, viruje u Boga,
da će guju crvenu, kazniti zbog toga.
KATARINA ZOVKO IŠTUK
Kamenjar, 23. siječnja 2019.