Približavala se jesen. Početak devetog miseca, tisuću devesto četeres treće. Velika sparina spustila se nad Gospin Brig. Tamo ispod starog duba, prid Didakovom kamenon lipoticom, okupilo se na desetine nas đaka iz cile Ercegovine. Ćaće nas dovele u prvi razred pratarske gimnazije. Posidali pratri i ćaće i nas.
Uzbuđenju nije bilo kraja. Svi smo došli sa željom da učimo nova znanja. A od pratarske gimnazije na Širokom Brigu boljeg mista za to nije bilo. Dokturi znanosti i vrsni profesori predavali su đacima iz svi okolni krajeva. Zato je biti učenikom takve škole bila posebna čast. Posebno ako se znade kakva su to teška vrimena bila, kad je svaki dan bio borba za golo preživljavanje. Teško se živilo, a rat je bjesnio na svakom koraku. Gimnazija je bila žila kucavica našeg rvackog naroda, a fratri dobri pastiri i vodilje u tom teškom vrimenu.
Nije nam smetalo to što smo prišli toliko dug put na natovarenom magarcu. Umoru nismo dali da proviruje iz nas. Uzbuđeno smo čekali prozivku i razgovarali, jedni drugima prepričavali svoje želje i nadanja. Domalo taj naš mladalački žamor prikinu dolazak direktora. Sve nas je srdačno pozdravijo i onda se da u priču s našim ćaćama. U po priče mu je neka tuga ovladala licem.
»Šta mislite na šta će ovo izić?«, upita fra Rade Vukšić sve po redu, ko da je zna da se nešto ozbiljno sprema.
Među svima njima bilo je nekoliko nas od ljubuškog kraja. Najprije upita Stojana Paponju sa Zvirića, Karlova ćaću. Zatim priđe Ivanu Brkiću iz Stubice, čiji će sin kasnije postati advokat. Na kraju dođe i do mog ćaće Ivaća.
»Šta misliš ti Ivane?«, ozbiljnim tonom upita fra Rade mog ćaću.
»Čuješ«, kaže ćaća, »da me pitate Vi štogod kako se proizvodi šenica i duvan, ja bi Vam kaza. O politiki mene nemojte pitat.«
Ovin ričima mu je kaza i tu ti je nekako priča i završila. Mi smo se ostali školat, a ćaće nam pošli kući. Nastava se redovito održavala. Nije bilo govora ni o partizanima ni o ustašama. Nisu pratri ništa o tome govorili. O politiki nije bilo govora. Škola i gotovo. Nisi ima slobodna vrimena već nediljon. Vazda uči, nema tu slobodno.
Bio je strog režim, ako ne i prestrog. Pandžić Borislav nam bio meštar. Oštar je bijo. Kad bi u blagovaonici jeli, nisi smio pisnit. Sićam se. Bio s nami u razredu jedan Budimir, Davorin. Ćaća mu bio bogat, imo je onda auto. Dođe mu jedan dan ćaća obać ga. S motoron. Dođe na prozor, malo proviri, pa mu se javi. Mi unutra jeli. Nesritni Davorin se okrenu i manu ćaći, a meštar se ustade pa mu šamarčinu odvali tu prid njegovin očima. Nije mi se to svidilo, ali tako je bilo. Take bile metode u to vrime. Šuti i slušaj.
Bilo je đaka koliko god hoćeš. Mene je fra Jozo Bencun izabra da mu služin misu. Star pratar bijo, ne da mu se spavat iza ponoći, pa onda zove da me probudi. Ja bijo đak, dite, ja bi spava. Onda me izabra fra Mariofil Sivrić, brat mog tetka.
»Meni ćeš ti služit, nek’ on sebi traži«, samo mi je to kaza i tako je i bilo.
Podobro se sićam tog prvog razreda. Dobro pamtin starog pra Marka Barbarića. Vazda je nosio kruva u džepu. Tice mu dolazile na ruku ist mrve. Kako prid zgradon, tako i doli ispod Bakamuše di bi liti kad bi avioni bombardirali mi u šumi održavali nastavu. Iđe on i iz džepa izvadi mrva kruva pa pruži, a tice čakaju. Nijednom drugom, samo njemu. Gledo sam to sto puta.
Dobro se sićam i fra Nenada Pehara, zemljopis nam predava. Pa fra Marka Dragićevića. On nam je latinski drža. Dobar čovik bio. Ko kad odavde naš iz Podmiletine. Dođi mi gori na Brig, pa moj ćaća Ivać s njim u priču.
»Kako fra Marko?«, vazda bi moj Ivać upita.
»Dobro, brte! Dobro idi, dobro pij, slabo Boga moli i dobro je«, ovako bi se on, ovim ričima, šalio.
Fra Rajko Radišić nas je učio o biologiji. Fra Bruno Adamčik nam je predava matematiku, a Oton Knezović hrvatski. Dobar je bio Bruno, malo podebeo pratar, dok je Oton bio pogan. Najpoganiji pratar. Vikar je bio fra Mariofil Sivrić, a gvardijan fra Stanko Kraljević. Brko. Brkove ima, naočale nosijo. Njega je zaminio fra Andrija Jelčić. O likovnom nas je učio fra Mirko Ćosić. U glazbi nije bilo ravnoga fra Arkanđelu Nuiću. On je bio pivač, vodio je crkveni zbor. Crkva bi odjekivala kad bi zapiva »Tebe Boga falim«. Je, brte, dobro piva. Milina. Narod ga baš dobro volio.
Direktor fra Rade Vukšić bio je vamo naš. Iz Studenaca.
Doli ispod crkve, doli su bile i čele. To je drža Mikulić, fra Vojislav. Sićam se kad me jedanput spremijo da ih čuvan.
»Ajde doli«, kaže, »čuvaj čele da se ne bi rojile. Pa ako se budu rojit, kaži mi.«
Dođi ja doli, a čele vrcaju. Čin san ugleda fra Mariofila da je poša uza stranu, ja za njim. Biži, ko će bit među čelan.
Bilo je nji još, ne more se čovik svega ni sititi. Bilo je to lipo doba da ne bi tog nesritnog rata.
Tisuću devesto četeres treće kopali smo sklonište iznad Bakamuše. Doli smo bižali i krili se od bombardiranja. Tisuću devesto četeres četvrte dolaze Švabe i zauzimaju sve prostorije, učionice i sobe Franjevačkog sjemeništa. Bijo je jedanesti misec.
Domalo zatim dođe fra Andrija nami i kaže da se spremimo i pođemo kućama. Mi smo se svi zgledali i onako rastuženi nismo mogli ni povirovat da je dotle došlo. Ali, nismo mu se usprotivljavali.
»Ajte vi mlađi đaci kućama. Ovde više nemate šta tražit. Škola je stala…«, reče nam.
U to se ja ubaci, znajuć da su partizani već došli do Čerina.
»Ali, striče, kako ćemo? Kako ćemo proć pored bovske strane. Eno ih na Čerinu«, dobacijo sam u ime svi nas.
»Ne će oni vami ništa. Dica ste vi. Ajdete vi kući«, odgovori mi fra Andrija.
Namirio nam rusak rane, metnio kruva i sira. Pogleda prema nama i kaže meni: »Ajde, Nediljko, ti na se ovi rusak.«
Nas četrtnes mladi đaka ozgar se s Briga zaputilo kući. Bilo nas je iz Studenaca, Stubice, Blatnice, Hardomilja, Zvirića…
Na Polugrini su nas dočekale ustaše, zauzeli položaj. Među njima nađosmo dvojicu iz našeg sela.
»Kud ste vi pošli? Kako ćete proći doli kad su doli partizani«, upitaše nas?
»Pa, nas spremili«, velimo mi, »pa šta god bude. Veli fra Andrija da oni nama ne će ništa.«
»Ajde onda«, reče jedan od njih, »ako vas budu pitali ima li ustaša, recite da ih ima na sto tisuća.«
Pošli smo otole i kad smo prošli Bovsku lokvu prema Čerinu, partizani s Ozrnja zapucaše na nas. Prasak stoji, a mi se razbižašmo oko oni stina. Srićom, nikom ništa nije bilo. Umalo se to smirilo, pa mi sritno i zdravo stigli do Čerina. Tu smo prinoćili i okripili se u rođakove mi tetke, pa onda ujitra svojim kućam.
Kući u Stubici sam proveo jedno vrime, ali sve je išlo u tom smjeru da se nešto ozbiljno sprema. Oko našeg kraja bile su ustaše na položajima. Kad su se oni uslid partizanskih prijetnji povlačili odavde, i mi smo s njima pobigli prema Mostaru. Ima san i dva brata u ustašama. Pošo mi je i ćaća, i sestre mi, i stričevi. Svi smo pobigli i osvanuli sljedećeg jutra u Mostaru. Našli smo tamo nekakav stan u Vilenice. Bio je to početak drugog miseca tisuću devesto četeres pete.
Tamo nismo imali neke naročite rane, pa je moj stric Tadija s fra Andrijinim bratom Mirkon otiša na Široki Brig tražit ranu. Fra Andrija je ozgar spremio dvajes sedan kruva i trijes kila šenice za Mostar. S njima je poša i fra Nenad Pehar koji je nas neke i ispovidijo. U Mostaru smo bili dok nisu partizani došli. Kad su oni došli, mi smo ponovo bižali nazad. Jedni su pobigli prema Brigu, a mi neki svojim kućama. Pa tako i rođaci Mate, Iće i ja s jednom grupom koja je krenula prema Stubici. Ove starije koji su krenuli s nama partizani su ustavljali na kutu iza Miljkovića groblja. Tamo su bili prostrli jedno šatorsko krilo i od njih jamljali novčanike, satove, šta je ko ima…
Već se noć vaćala kad smo došli na Sritnice. Bilo nam je teško nako iscrpljenin ić dalje, pa upitam jednog čovika iz tog kraja koji je s nama iša da prinoćimo u njega.
»Ljudino, bi li mi mogli noćit u tebe?«, upitam ga.
»Ko zna oću li i ja nać išta kod kuće. Ali, ajte vi pođite sa mnom«, reče nam.
Kako smo se približavali, začušmo neku huku i buku u kući. Nekoliko partizana unutra: iđe bukara okolo, piju iz Prćavaca vode i side kraj ognjišta. Mi uđosmo.
»Di ste bili?« upitaše.
»U Mostaru«, odgovorismo.
U tom nas počeše sve ispitivati, a mi odgovarat. Ovi čovik što nas je primio ne smi ni reć da je njegova kuća. Na kraju nas pošalju noćit u štalu.
»Ajde«, kaže jedan stariji partizan, »noćite tu u štali i sutra prije velikog sunca nemojte ić. Vojska hoda, ubit će vas kogod.«
Lipo su nas naputili. Sutra kad je svanilo, nas trojica smo pošli i došli na Čitluk. Kako je Matina mater bila s Čitluka od Zubaca, a mi bili gladni, svratili smo da štogod poidemo. Poili smo puru i nastavili svojin kućama.
Kad san stiga kući u Stubicu, tamo sam zateka samo žene i dicu. Otišlo što je god bilo starije. U ton razdoblju su moja dva brata zaglavila, sestra mi, cura od dvajes pet godina, ćaća i stric. Stric Andrija mi je bio na željeznici u Derventi i oni su otišli gori k njemu. I tako je to sve zaglavilo. To je zadnje šta sam o njima čuo i šta se zna. Više ji nisam vidijo.
Eto, tada, još ko dite, nisam moga ni zamisliti da više ne ću vidit svoga ćaću Ivaća, svoju braću Milu i Zvonku, sestru Ružu, ni strica Andriju. Nikad više nisam vidijo još neku čeljad od rodbine i susidstva. Od nas dvajes pet preostale čeljadi, ja sam bijo najstariji. Bilo mi je četrnes godina. Eto, to mi je uradio taj nesritni rat. To partizansko, kako su oni znali kazivat, oslobađanje naših krajeva. Ostao sam bez dila sebe, bez svojih najbliži, a samo sam bio dite koje je tilo učiti škole. Od straha od partizana nisam smio ni kazat da mi ih nema. Ko da ih nikad nije ni bilo.
U tom se pročulo i da su pratre pobili i zapalili. Znam ih dosta koji su pobijeni. Nji dvanes je ubilo na Brigu i doli u skloništu spalilo. Bilo je tu i moji profesora, dobri ljudi koji su samo učili dicu viri Isusovoj. To in je jedini gri bijo. Ubijali su ji na svakon koraku. Za njiove grobove će se tek kasnije saznati, a za neke se ne zna ni danas.
Fra Nenad Pehar, naš iz Stubice, ubijen je u Mostaru i bačen s mosta u Neretvu. Još sedam ih je dolje ubijeno i bačeno u Neretvu.
Fra Andrija je, mi smo to pošlje saznali, bio dolje u mlinici. Nji devet. Partizani su ih doli našli i poćerali. Utovarili ih u jedno auto i poćerali u Split na komandu. Odozda su ih odma vratili. Lubina neki, iz Runovića, provodio ih je dolje partizanima. Vratijo ih je nazad do Zagvozda. Tu je nji osam ubijeno i zapaljeno u jednoj napuštenoj staroj kući. Jedan od nji je ubijen kod sinjskog groblja. Tako sam čujo na svoje uši. »Čuješ, nji je devet bilo, otrani su u Split. Jedan od nji je izveden iz teretnog auta, skinut, kod sinjskog groblja, ubijen i zakopan van groblja«, to je jedne prilike u nas u selu, kad je dotra sime diteline, kaza ćaća Velimira Lovrića od Sinja, našeg veterinara koji je pedeseti godina ovde provodio merinizaciju ovaca.
Jedini kojeg su ostavili u mlinici bijo je fra Mariofil Sivrić. Njega nisu zatrali dolje. On je bio mlađi pratar i ovdje su ga ostavili da za vrime borbi pokapa mrtve. Ali i njega su za tridni ubili. Pričalo se da su ga ubili i bacili u Lokvu, staru i napuštenu bovsku čatrnju. A, sićam se, to mi je i mater kazala kad san s njon iša po ovce koje smo vraćali sa Svinjače. To je bilo neki petnestak dana poslije pokolja. Mater je najprija na Ljubuški išla tražit da dadu propusnicu, da ih što prije goni. Bio je tad Toma Gale glavni za to. Pitala ga propusnicu, znali se ko kumovi. Moj je stric drža jednog malog na kršćenju.
»Nema, Šime. Nema propusnice!«, odbrusi joj i doda ko da se mom ćaći javi da dođe iz šume pa će onda dat.
Onda mu je moja mater rekla: »Dabogda Bog zna za te kolko ja za nj.«
Kad se vratila, otišli smo i natrali ovce kućama. I kad smo došli do bovske čatrnje, mater se nešto snuždila. Vidijo san da mi oće nešto kazat.
»E, moj sine«, križajući se, govori mi mater, »ovde je fra Mariofil Sivrić ubijen, ubačen u tu čatrnju. Abet mu je visio o jasenu nedilju dana.«
Materi sam u tin danima bija stalno na pomoći. Iako još uvik mlad, nastoja san brinut za sve. Zajedno smo se svi držali i nekako očekivali da će se ipak neko od naši pojaviti. Bogu fala, dočekali smo baren strica Tadiju. On se u deseton misecu vratio iz logora. On nan je bio i ćaća i stric, glava kuće. Stra i nada nisu nestajali, ali mi smo ipak morali nastavit s time živit. Nije se smilo ništa govorit o našima. Radili smo i mučili se. Ko bi god reka koju rič protiv te nove države i vlasti, odvodili bi ga u Ljubuški i bili.
Kopaj i radi dalje, pomaži materi i svojima. U školu više nikad nisam otiša. Nije me ima ko spremit. Falijo mi je moj Ivać. Znam ja da bi on od svoga zadnjega odvojio za me i moje školanje. Ali, nisam ga imao uza se. Falila mi je njegova ruka i njegova rič.
Kad san još malo očvrsnio i oslobodio se straha od partizana i tadašnje vlasti, poša sam tražit svoje. Bar koju informaciju o njima. Iša sam gori u Derventu. U Ravlića Ante su moji stanovali. On mi je brte puno govorijo o njima. Sazna san da su u petom misecu zadnji put gore bili i spremili se krenit nazad kućama i tu im se zagubijo svaki trag.
»Pobijeni su. Radi se i o tvojoj glavi«, rekli su Anti kad se proba informirat o mojima. Eto kakva je to vlast bila i kakva država.
Kasnije san, kad se sve malo primirilo, platijo svojima misu na Plehanu kraj Dervente. Za ćaću, sestru i strica, ali i za braću. Brat Zvonko i Mile su bili na križnom putu. Sazna sam da je Zvonko ubijen u Pančevu u Srbiji, dok za Milu nikad nisam sazna ništa.
Eto, sine moj, ćeri moja, ti koji ćeš nekad pročitati ovu moju priču. Ko dite san osta bez škole i bez po obitelji. I nikad nisam ima priliku saznati za grob svojih najbližih. Ko zna gdje se kriju njihove kosti?! Nisam ih uspio pokopati kako dolikuje svakon Božjen čoviku. Otići se pomoliti na njihov grob. Spomenik im podići i sviću im prid njim zapaliti. Ništa nisam, jer mi nisu dopustili oni koji su mrzili. Oni koji su uzeli dio mene. Otkinuli su dio moje mladosti, istrgnuli najljepšu stranicu iz života. Onu obiteljsku. Zašto? Samo zato što smo bili Hrvati i katolici. Što smo znali ko smo i što smo virovali u Boga. Pokoljem pratara i ubijanjem naših roditelja, braće i sestara, pokušali su to ubiti u nama. Ali nisu uspjeli. Isto ko što nisu uspjeli ubiti uspomene na njih. Možda njih nema s nami, ali ima ih u nami. Tako će biti vazda. Dok god kucaju naša srca.
Zato, ti koji danas imaš bolje uvjete za život, poštuj svoje i živi s njima i za nji. Što ne valja, probaj ispraviti, ali nikad ne daj da ti ukradu ono što je najsvetije: obitelj, vjeru i identitet.
Istinita priča nastala prema svjedočenju Nedjeljka Jelčića, rođenog 21. lipnja 1931. u Stubici pokraj Ljubuškog, od roditelja Ivana i Šime, r. Jelčić. Bio je učenik nekadašnje glasovite Franjevačke klasične gimnazije na Širokom Brijegu, koji je u jugokomunističkim pohodima 1945. ostao bez oca Ivana, braće Mile i Zvonke, sestre Ruže i strica Andrije.
Podatke sam prikupio u siječnju 2016. Danas 85-godišnji Nedjeljko, nakon godina provedenih kao građevinski radnik u Njemačkoj, živi u svojoj obiteljskoj kući u Stubici sa suprugom Danicom, sinom Ivanom, nevjestom Jasnom i unučadi Nedjeljkom i Josipom.
Ivan Kraljević